Petar Petrović, Autonomija, 21. april 2012.
11541. Ne brojevi, već imena koja nisam znao. Ali sam ih gledao. Bar prvi red crvenih stolica smatram nekako svojim. I ubeđen sam da nisam ništa uradio za njih — ne bar onoliko koliko je trebalo prvih aprilskih dana pre dvadeset godina, kada sam se, sa još jednim kolegom iz tadašnjeg i, na žalost, i sada sličnog „Dnevnika", našao na prvoj vreloj liniji na brdima oko Sarajeva. Kažem „sličnog Dnevnika", jer i sada u njemu sede i vode kobajagi umerenu građansku politiku isti oni koji su me pre dve decenije maltretirali i naterali da koji mesec kasnije napustim list i otisnem se u potpuno nesigurne vode nezavisnog novinarstva — „Nezavisnog", „Naše borbe", „Danasa". Da se kojim slučajem desila lustracija, ne bi danas u toj redakciji bilo nikoga ko se seća šta je sve brisao tih još zimskih dana iz izveštaja sa Romanije, iz Sokolca, Čajniča, Rogatice, Višegrada… Svi oni sada nešto uređuju, sede u foteljama, imaju autorske emisije.
Čini mi se besmislenim svako sećanje na Sarajevo, baš kao i uspomene na „smešni mali rat" u Sloveniji (bilo bi tako, da nije poginulih), krvavi pir Vukovara i Slavonije ili policijska istrebljenja na ulicama Prištine deset godina pre Lukavice, Grbavice, Igmana ili Trebevića… Četiri godine pre toga — Temišvar i slika majke s mrtvim detetom na stomaku zašivenom žicom.
Opasnost od patetike vreba pri svakom sećanju, baš kao i sa svake crvene stolice u sarajevskoj glavnoj ulici. A naročito s onih stoličica od kojih svaka ima dečje ime. Ali ne treba se stideti niti bežati od patetike. Ona je tu da stegne u grlu i vredi ako bar nekoga podseti da u Sarajevu tih aprilskih dana nije počeo „genocid nad Srbima", kako to neki prevrću činjenice zaboravljajući da nas ima još živih. Bar onih koji su videli početak. Kraj znaju svi (pre)ostali.
Nosilac sam „značajne" novinarske akreditacije br. 001, koju mi je potpisao izvesni fabrikant laži s Pala, ondašnji šef tek zamišljene agencije „Srna". Uz Slavišu Lekića i još jednog čoveka, bio sam na Palama tih snežnih i vlažnih aprilskih dana 1992, ubeđen da ću uspeti da iz Sarajeva izvučem bar deo familije — tetku, sestru i brata — više predosećajući nego znajući šta se sprema. Nisam uspeo, jer oni nisu verovali. A ja sam znao onog trena kada sam video kako ondašnja jugo‑vojska guseničarima prevlači automobile krcate sitnim nameštajem, jorganima, albumima slika iz nekog prošlog i srećnijeg vremena — i istovaruje zolje, puške i streljivo onima u rovovima.
Sećam se puta do Pala, noći u hladnom hotelu u Čajniču čiju su kafanu podelili na dva dela — islamski i pravoslavni — i s tih položaja štektali jezicima, a dva dana kasnije i olovom. Nosim još u glavi (samo u glavi, jer se neko u „Dnevniku" potrudio da uništi sve foto‑negative) sliku čoveka s kokardom kako mladom Muslimanu, studentu iz Beograda, otima 100 maraka jedva skrckanih da plati stanarinu — uz pretnju novinarima da se ne usude to objaviti. Ne može, ma koliko se trudio da sećanje smestim u kutak glave koji ne posećujem često, nestati ni slika prebijenih u lokalnom zatvoru, kasnije nestalih bez priziva pravde i suđenja.
Možda i najgore što me pohodi poslednjih dana, jer za te ljude nema ni crvenih stolica u Sarajevu: uz put, na padini u školskom dvorištu, grupa od pedesetak do gole kože svučenih muškaraca. Temperatura u minusu, a oni stoje postrojeni, s odelima složenim na gomilice pored — posebno odeća, posebno novac, satovi, lančići. Bez prizvuka sumnje, oni s kokardama kažu da je to grupa koju su presreli i koja se navodno sprema za pokolj Srba po Sarajevu. O konačnoj sudbini nisam imao dilemu. Nemam je ni sada.
Pale, brdski gradić sav u maskirnim odelima. Nova vlast pazi i te kako na formu: akreditacija i moj broj 001, vođenje po položajima, posmatranje napada na muslimansku kasarnu, pres‑konferencije bez nepoželjnih pitanja. Vodi nas Srbin s Pala i kaže: „Ne bojte se, okolni Muslimani su moje komšije, sve ih dobro poznajem!" Odjednom počinju da krckaju grančice oko nas. Metak. Pitamo vodiča otkud to, kad reče da ga poznaju. Odgovara: „Poznaju mene, ali ne i vas…" Duhovito i opasno.
Uveče smo na velikoj pres‑konferenciji u domu kulture. Govore četvorica mladića koje su Alijini borci menjali za šefa obezbeđenja. S „naše strane" — momci okrivljeni da su pucali u masu s terase hotela „Holidej in". Odbijaju svaku sumnju; navodno su se provodili po Sarajevu pa odlučili da prespavaju u hotelu. Jedino nerado priznaju da su, ili bar većina njih, bili zaposleni u fabrici „Zrak" — vojnom pogonu u kome se, između ostalog, proizvodila i snajperska optika. U to vreme o Hagu nije bilo ni reči.
Da su metak i slovo od istog materijala — olova — i da isto ubijaju, uverio sam se vrlo brzo. Nisam mogao da verujem da su, kasnije pristigli, dopisnici jednog beogradskog lista snimili „dobrovoljce" kako spasavaju srpsku nejač — prava, dinamična fotka s izbrijanim vojnicima, mašinkom u jednoj i bebom u drugoj ruci. Žao mi je što sam onda izgrdio našeg fotoreportera — kasnije su nam priznali da je sve bila čista režija, snimljena na Palama, uz šank lokalne kafane.
I tako je počela da se pravi najkrvavija niska ljudskih života. Njih 11541.
Bio sam u Sarajevu još jednom tokom opsade. Na Grbavici sam stekao prijatelja Željka, čiji roditelji dve godine nisu znali šta je s njim i njihovom ćerkom udaljenom koju stotinu metara. Predstavljajući se kao sveštenik konfesije koja šalje pomoć Sarajevu, pokušao sam da stignem do Marindvora. Brzo su me pročitali. Tada sam, opet u maglovitoj noći, video senke snajperista. Siguran sam da su oni samo senke. Ljudi — nikako.
Kako sam smenjen
Tadašnji glavni urednik „Dnevnika" odlučio je da radim kao noćni urednik i ubacujem najnovije vesti. Jedne noći stigla je „proširena" informacija agencije „Srna" da je u Sarajevu ubijen Raša Radovanović, evropski košarkaški centar — da mu je u podrumu odsečena glava i da borci njome igraju fudbal. Pozvao sam usred noći sportskog novinara „Dnevnika" da napiše nekoliko reči o košarkašu. Iskusan, hteo je da proveri i pozvao Nikšić, gde je Radovanović imao ordinaciju. Pitao je njegovu majku šta je s Rašom, a ona je odmah odgovorila: „Eto ga ispred kuće, u kafani." Ubrzo se i sam Radovanović javio.
Telefonirao sam odmah u „Srnu" i rekao da vest nije tačna. Tražili su da im se Radovanović lično javi i potvrdi da je živ. Sutradan su sve novine, osim „Dnevnika", na naslovnoj strani donele vest o ubistvu košarkaša. „Dnevnik" je napisao da to nije istina.
Pozvao me je urednik. Naivno ubeđen da ću dobiti pohvalu za profesionalan rad, dobio sam — suspenziju. Uz grdnju: „A šta ti imaš da proveravaš Srnu?" Nedugo zatim dao sam otkaz u „Dnevniku". Netačnu vest do danas niko nije demantovao.
